Железнице Србије ад

Занимљивости

 

Занимљивости

 

Како је ослобођен Београдски железнички чвор

20.10.2022.

Завршна фаза борбе за ослобођење Београда започела је 14. октобра 1944. године. Снаге НОВЈ и Црвене армије су надирале са југозапада, југа и истока. Већ у преподневним часовима истог дана, непријатељ је потиснут са Бањице, а удружене снаге партизанских и совјетских бораца су напредовале ка Аутокоманди и Славији као и долином Топчидерске реке ка Сави, одакле су нападе усмерили ка железничкој станици – једној од најважнијих стратешких тачака која је грчевито брањена.

Већи део града је ослобођен већ 14. и 15. октобра, а непријатељске снаге су се још држале на линији Железничка станица „Дунав“- Народна скупштина – Теразије – зграде министарсатва – Железничка станица „Београд“ и на Чукарици. Настављене су битке за центар града из којег су Немци потиснути ка Сави 17. и 18. октобра. Непријатељ је пружао грчевит отпор управо у области блока зграда министарстава и железничке станице.

У овој области су вођене крваве борбе. Зграда Министарства саобраћаја и железничка станица су биле јако утврђене, али су 19. октобра 1944. године борци 6. личке дивизије и 28. славонске ударне дивизије НОВЈ заузеле ова два објекта. Наредног дана, у зору, непријатељ је почео са повлачењем преосталих снага из Београда.

Београдски железнички чвор у првим данима после ослобођења

Иако је Београд био ослобођен, крај рата је још био далеко. Линија фронта је померена на север, а један од приоритета је било што брже успостављање железничког саобраћаја. У Београдском железничком чвору готово да није било објекта који није претрпео разарања.

Одмах по потискивању непријатељских снага, војне јединице НОВЈ и Црвене армије су запоселе београдску железничку станицу. За команданта станице је постављен поручник НОВЈ Љубомир Алавантић, који је пре рата био железнички службеник, а њему се придружио и један мајор Црвене армије, такође железничар. На подручју београдске станице се прво започело са разминиравањем терена.

Београдски мостови су такође старадали током рата. Мост на Сави је порушен још 1941. године од стране Југословенске војске, а окупатор га је привео намени већ наредне године. Следеће разарање мост је претрпео током савезничког бомбардовања у септембру 1944. године. Слична судбина је задесила и мост преко Дунава који је порушен током априлског рата, провизорно обновљен 1942. године и разорен приликом непријатељског повлачења 1944. године.

Разарања је доживео и ложионички комплекс у којем је водоторањ потпуно порушен, колосечна мрежа, колосечна постројења и административне зграде. Зграда топчидерске станице је такође страдала у рату, а улогу станичне зграде је преузела зграда некадашње дворске чекаонице.

Важну тачку у Београдском железничком чвору је представљала Железничка станица „Земун“ која је била најистуренија у односу на фронт и са које су полазили возови намењени снабдевању трупа на фронту, као и возови који су рањенике са Сремског фронта превозили ка болницама у залеђу.

Обнова Чвора

Одмах по ослобођењу, запослени на железници су се јавили на своја некадашња радна места, а руковођење је преузео некадашњи помоћник шефа београдске станице Сава Јордановић. Јордановић је тај посао обављао до постављања првог послератног шефа београдске станице, Станка Добовшека. Највећи изазов је престављала обнова тешко оштећених железничких постројења коју је требало обавити што хитније. Као додатни проблем се појавио недостатак механизације. Све се радило ручно.

Обнова је започета рашчишћавањем рушевина, а претпоставља се да је на тим пословима радило око 3.000 људи. Већ у прва три дана је оспособљен колосек до Топчидера, а рашчишћавање терена код моста на Сави започето је већ почетком новембра.

У првој години

Током зиме 1944/45. године оспособљени су најважнији колосеци београдске железничке станице, а намени су приведене и неке од просторија у путничкој згради и „малој станици“ која се налазила између Поште и главне станичне зграде.

Узани колосек је прорадио већ 19. децембра 1944. године када је пошао први директан воз од Београда до Сарајева преко Чачка. Како су мостови били порушени, превоз робе из Земуна у Београд је обављан преко трајекта који је прорадио 17. јануара 1945. године.

На прву годишњицу ослобођења Београда објављен је извештај о постигнутим резултатима. У року од годину дана делимично су обновљени објекти попут зграде београдске железничке станице, станице „Топчидер“, постаје „Сењак“, станице „Чукарица“, ложионице… Осим тога, промењено је 54.000 метара колосека и обновљена су два мања моста.

 

Седамдесет пет година од обнове друмско-железничког моста преко Дунава

29.11.2021.

На данашњи дан пре 75 година свечаним пресецањем врпце Јосип Броз Тито пустио је у саобраћај друмски део друмско-железнчког моста преко Дунава, док је први воз преко обновљеног „Моста Црвене армије“ прошао је 7. новембра 1946. године.  Опширније…

 

Поздрав са топчидерском станицом

30.9.2021.

Једна од најлепших станица у Београду, железничка станица у Топчидеру, од 1.октобра ове године престаје са радом. Ово би можда промакло као сасвим обична вест да није реч о железничкој станици која има најнеобичнију историју на читавој српској железничкој мрежи. Свега двадесетак минута вожње од центра Београда, скривена међу растињем, стоји приземна, али репрезентативна грађевина основе облика слова „Т“, са стубовима украшеним волутама на перонској и на уличној страни. Опширније…

Поштанска марка „75 година од обнове друмско-железничког моста преко Дунава“

5.5.2021.

Железнице Србије“ ад у сарадњи са Јавним предузећем „Пошта Србије“ припремиле су у оквиру издања „Грађевина“, пригодну поштанску марку ,,75 година од обнове друмско-железничког моста преко Дунава“, која је уврштена у Програм издања за 2021. годину. Марка је пуштена у оптицај 29. априла. За приказ овог важног историјског догађаја у форми уметничке минијатуре коришћена је фото-документација из Фонда Железничког музеја у саставу „Железнице Србије“ ад, а за уметнички реализацију била је задужена Анамари Бањац, академски сликар. Опширније…

 

Пре осамдесет година у бомбардовању изгорела зграда Железничке станице

6.4.2021.

Пре осамдесет година, у недељу, 6. априла 1941. године, из правца Румуније, почели су да долећу немачки бомбардери, који су, у таласима, бомбардовали Београд. На београдској железничкој станици било је само дежурно особље, према неким подацима око 300 људи. У седам ујутро је, према реду вожње, полазио путнички воз за Ваљево, па је у вестибилу и на перонима било доста путника.  Опширније…

Фотографија из фундуса Железничког музеја

 

Иницијали непознатог мајстора

29.3.2021.

Зграда некадашњег Министарства саобраћаја, данас Пословна зграда „Железница Србије“, ужива статус споменика културе и ове године навршава деведесет година постојања. У току су радови на рестаурацији зграде, а приликом замене прозора који гледају према једном од атријума, откривен је натпис урезан у уграђене опеке. У горњој опеки су, ћириличким писаним словима, урезани иницијали „Ф.В“, а у доњој је урезана година „1929“. Према години, типу слова и јасним траговима урезивања закључујемо да је натпис настао током градње зграде. Претпоставља се да је „аутор“, вероватно неко од мајстора ангажованих на градњи, који је користио неку врсту оштрог длета да би у опеку уклесао  своје иницијале и годину.

Подсећамо да је зграда изграђена на месту некада познатом као Стара Шивара, у стилу еклектичког неокласицизма и дело је архитекте Светозара Јовановића, професора Београдског Универзитета. Ову изузетно раскошну зграду красе склуптуре Томе Росандића, Лојза Долинара и других познатих скулптора. Постоји податак да је градња коштала 175 000 000 динара и да је први пројекат израђен 1921. године, али се, због недостатка средстава, са градњом започело тек 1927. Градња је трајала до 1931. године.

 

Чувар историје, традиције и богатог културног наслеђа – Железнички музеј

1.2.2021.

На данашњи дан, пре 71. годину основан је Железнички музеј у Београду – једини музеј на тлу тадашње ФНРЈ и други техничко-историјски музеј у Србији. Решење о оснивању Железничког музеја 1. фебруара 1950. године потписао је Тодор Вујасиновић, министар железница ФНРЈ. Oпширније...

 

Узани колосек између стајалишта Сењак и теретне станице Сава

14.1.2021.

 

Железница на тлу Београда је доста страдала током савезничких бомбардовања крајем Другог светског рата и током завршних ратних операција. Одмах по ослобођењу града, започело се са рашчишћавањем рушевина и провизорним оспособљавањем железничких објеката, како би се саобраћај што пре успоставио.

Узана пруга Београд – Чачак – Сарајево је је пуштена у саобраћај већ 19. децембра 1944. године, но, још увек није постојала веза станице Чукарица са теретном станицом Сава, тако да је превоз робе био изузетно отежан.

Већ у јануару 1945. године, судећи по текстовима који су објављивани у дневној штампи из тог доба, изграђен је и предат саобраћају нови узани колосек на стајалишту Сењак, који је служио за утовар и истовар робе. Тиме се битно олакшао превоз терета до станице Чукарица. Истовремено, у станици Сењак, отворена је и споредна благајна.

 

Савски железнички мост – београдски феникс

31.12.20210.

Мост на Сави, први београдски мост, заједнички су израдиле Србија и Аустроугарска давне 1884. године у склопу велике изградње железнице која је, преко српске територије, повезивала централну Европу са Оријентом. Први воз који је прешао преко овог моста, био је дворски воз којим је, 20. августа 1884. године, краљ Милан отпутовао у Беч. Од тада, историја овог моста је историја сталних разарања и обнова.

Мост је тешко страдао прве ноћи по објави рата 1914. године, а обновљен је током рата да би га окупатор поново, приликом повлачења разорио. Након  завршетка Великог рата мост је обнављан  до 1922. године. Априла 1941. године мост је поново  порушен, када га је југословенска војска дигла у ваздух.  Провизорно је обновљен током рата, но, срушен је током савезничких бомбардовања 1944. године. Оштећења су била толико велика, да се неко време размишљало о подизању новог моста, низводно. Ипак, одлучено је да се диже стари мост који је свечано отворен 31. децембра 1945. године, у присуству тадашњег министра саобраћаја ФНРЈ Тодора Вујасиновића.

 

137 година од доласка првог воза у Земун

15.12.2020.

Србија се, на Берлинском конгресу 1878. године, обавезала да ће градити пругу Београд – Ниш, а Аустроугарска, да ће своју железничку мрежу повезати са новоизграђеном српском пругом. Тако је први  воз је стигао у Земун  10. децембра 1883. године, а већ наредне почиње градња деонице од земунске станице до Савског моста.

Станична зграда, налазила се преко пута данашњег хотела „Југославија“. Будући да је Земун била погранична станица,  прва у коју би путник са Истока ушао на аустроугарску територију, изглед овог објекта је био репрезентативан.  Станични комплекс је имао, осим путничке зграде, царинарницу, али и ложионицу са окретницом.

У периоду између два рата, ова станица преузима део послова везаних за денчане пошиљке и послове ранжирања. Као ранжирна служи све до 1970. године, до градње ранжирне станице у Макишу. Рушена је у етапама, а последњи објекти станичног комплекса су порушени децембра 1974. године.

Поводом прославе Дана ослобођења Земуна, 22. октобра 1984. године, на платоу испред хотела „Југославија“ постављено је спомен обележје посвећено железничкој мрежи између Земуна и Београда. Спомен обележје обухвата пет сачуваних стубова који су се некада налазили у чекаоници станичне зграде у Земуну, као и неколико метара шинског поља – рад архитекте Милуна Стамболића.

Фотографија из фундуса Железничког музеја

 

Друга најстарија пруга на тлу Србије

17.11.2020.

Пруга  Банатско Аранђелово – Врбица – Валкањ – Кикинда – Банатско Велико Село у дужини од 54 километара  предата је на употребу 15. новембра 1857. године. Она је прелазила преко данашње територије Србије и повезивала Сегедин и Темишвар. Цар Франц Јозеф је овом пругом,  1876. године,  путовао на отварање Суецког канала.

Пругу је градило друштво St.E.G. – „Царско краљевско привилеговано друштво аустријских железница“.  Она је имала велики значај и утицај на друштвени и економски развој насеља кроз која је пролазила, нарочито на град Кикинду.

После другог светског рата пруга је изгубила на значају, јер је рушењем моста код Сегедина веза са Будимпештом прекинута.

Фотографија снимљена 2012. године

 

На данашњи дан:  Узана пруга до Аранђеловца

10.11.2020.

Узана пруга Младеновац – Аранђеловац, саобраћају је предата 10. новембра 1904. године, три године након почетка градње (1901.). Аранђеловац је и тада био препознат као туристичко место, бања са изворима киселе воде, али и као локалитет богат угљем, мермером и глином.

За потребе удобног превоза путника, Српске државне железнице (СДЖ) набавиле су 1903. године. моторна кола. Реч је, у ствари, о путничким колима са малом парном локомотивом на челу. Кола су имала дванест седишта друге и четрдесет седишта треће класе, а развијала су брзину од 60km/h. Прва кола овог типа у свету су се појавила 1890. године, па се може рећи да Србија није каснила за светом.

Због честих кварова, кола су повучена из саобраћаја три године касније.

Фотографија из фундуса Железничког музеја

 

На данашњи дан : Београд је имао узану пругу

30.10.2020.

Двадесетих година ХХ века, одлучено је да се узана пруга Лајковац – Обреновац продужи до Београда. Радови су започети у фебруару 1926. године.  Пруга,  дуга 39,6 километара , предата је саобраћају 30. октобра 1928. године.

Узани колосек у београдској станици,  дуг 488,60 метара, налазиo се у продужетку првог перона, поред Поште 2, паралелно са данашњом савском улицом.

Када је путничка зграда Железничке станице Београд тешко страдала у бомбардовању 1942. године, Немци су на месту некадашњег брзовозног магацина, који се налазио између станичне зграде и зграде поште, изградили монтажни објекат. Он је, током рата, имао функцију станичне зграде за унутрашњи саобраћај, а у послератном обављао функцију станичне зграде узане станице.

Одлука о укидању узаног колосека од београдске станице до Чукарице донета је  8. маја 1960. године. Монтажни објекат подигнут 1942. године је срушен, а узани колосеци демонтирани. На месту порушене станице узаног колосека,  постављен је први леви колосек.

Фотографија из фундуса Железничког музеја

 

Свечано прослављена деценија пробоја солунског фронта

7.10.2020.

Поводом десетогодишњице пробоја солунског фронта, 6. и 7. октобра 1928. године, у Београду су одржане велике свечаности.

На београдску станицу су пристизале бројне високе званице из земаља савезница у првом светском рату: из Француске Франше д`Епере, велика делегација из Италије, као и представници Велике Британије. Била је ту, такође, и делегација из Чехословачке. У присуству највиших официра високе госте дочекивао је Коста Кумануди, тадашњи градоначелник Београда.  Перон железничке станице, као и читав град , био је искићен венцима и тробојкама.

У граду су организоване параде, а током свечаности, откривен је „Победник“ и отворено Велико степениште на Калемегдану.

Фотографија преузета са сајта www.monopolist.rs

 

136 година прве српске пруге

15.9.2020.

На данашњи дан, давне 1884. године, Србија је остварила вишедеценијски сан. Tога дана је јавном саобраћају предата прва српска пруга Београд – Ниш.  Oпширније…

 

 

 

На данашњи дан: Прва српска пруга Београд – Ниш пуштена у саобраћај

4.9.2020.

Прва српска пруга Београд – Ниш  свечано је пуштена у саобраћај 4. септембра 1884. године. У 8.00 сати изјутра на београдској станици је извршено богослужење, а у 8:30 и 8.34 сати пошла су, пут Ниша, два свечано опремљена воза, сваки састављен од по девет кола. У првом возу били су позвани гости, странци и чланови француске управе, укључујући и директора Амиљоа, док су у другом возу били чланови српске владе и остали гости.

Два дана пре свечаног пуштања пруге у саобраћај,  са београдске станице је пошао први воз (Дворски воз), којим је краљ Милан, са породицом, отпутовао у Беч.

За потребе саобраћаја на прузи Београд – Ниш, 1884. године из Кемница је наручено 12 локомотива, најсавременијих за то време. Локомотиве су развијале максималну брзину од 55km/h, а коришћене су за вучу тежих путничких и мешовитих возова.

Кола која су 1884. године набављена за саобраћај на првој српској прузи су, у штампи тог времена,  описана као врло луксузна – прави мали салони. Кола првог разреда су имала седишта пресвучена финим црвеним плишем. Као посебна погодност, наводи се да је, у свакој кабини постојао по један грејач, чега није било ни на аустријским ни на угарским железницама, била су опремљена и вентилаторима, а осветљење је било на таваници. Кола 2. разреда су имала седишта пресвучена фином кожом, а за кола 3. разреда се каже да су била удобна и лепа.

Фотографије: Стране Српских новина од 21. и 23. августа 1884. године

 

На данашњи дан: Бела Црква добила пругу

20.8.2020.

Прва железничка пруга нормалног колосека на територији  Србије, Оравица – Јасеново – Базијаш дугa 63 километара, пуштена је у рад на данашњи дан 1854. године. Део  те  пруге,  у  дужини  од  27км,  прелазио  је  преко  територије  српског  дела  Баната  и  то  од  Јама  (држ.  граница),  преко  Јасенова,  Беле  Цркве  и  Врачевог  Гаја,  ка  државној  граници.

Већ  1855.  године,  пруга  је  понуђена  на  продају,  а  откупљује  је  Царско – краљевско  привилеговано  друштво  државних  железница (St.E.G).  Наредне, 1856. године  у  новембру,  пругa која је наменски грађена за потребе рудника,  пуштена је за  јавни  саобраћај са локомотивском  вучом, уместо дотадашње коњске.

Белоцркванска  железничка  станица  смештена  је на периферији  Беле  Цркве, а поред  зграде je било стајалиште  за фијакере.

 

Споменици старе пруге

5.8.2020.

У склопу модернизације и електрификације југословенских железница, 1970. године је укинута  деоница пруге Београд – Будимпешта која је, кроз Земунски усек, водила до старе железничке станице Земун, а, одатле, преко места где се данас налазе модерни новобеоградски блокови, до моста на Сави. Пруга је убрзо демонтирана, станична зграда у Земуну, преко пута хотела „Југославија“ порушена, а као сећање на железницу која је пролазила кроз сам центар Земуна, остала су само два железничка објекта. У улици Радоја Дакића,  објекат налик на тунел, са кућама са леве и десне стране. Бетонска конструкција необјашњива велком броју грађана Земуна, само стари Земунци знају о чему се ради – подвожњак изнад којег је пролазила пруга. Скривен између модерних грађевина Новог Београда, стоји и један ликовни сигнал који је припадао комплексу земунске железничке станице.

 

 

Сребрни будак  – почетак градње српских железница

15.7.2020.

На данашњи дан, давне 1881. године, свечано је отпочела градња прве српске железнице – почетак остваривања вишедеценијског сна о повезивању Србије са Европом и Оријентом тим, за то доба, најмодернијим видом саобраћаја.

Крај моста на Мокролушкој речици тик уз Топчидерски пут, у мочвари зараслој у коров негде у близини данашњег „Мостара“,  у преподневним часовима окупио се силан свет. Ускоро су пристигли и кнез Милан Обреновић, кнегиња Наталија, министри, као и представници Генералне Уније из Париза, са којом је, фебруара месеца исте године закључена Конвенција о градњи пруге Београд – Ниш.

Свечаност је започела освећењем водице, а богослужење је обавио митрополит Михајло. По завршетку службе, уз пуцње топова и клицање окупљених грађана, кнезу Милану је церемонијално предат сребрни будак, којим је он три пута закопао земљу. То је заиста био велики дан за Србију.

«Српске новине» су тада забележиле: «Јуче (21. јуна 1881. године)* у престоници нашој обављена је светковина, у  нашој земљи до данас невиђена наша светковина, срећно започето грађење  прве српске државне железнице… На мокролушкој речици, између Београда и Топчидера…његово височанство имало је да будаком ископа земљу у знак отпочетога грађења прве српске државне железнице… Представник предузимача г. Саван предаде министру грађевина Г. Гудовићу на јастуку од црвене кадифе  сребрни будак, кога  господин Министар опет предаде његовом  Височанству с молбом да његово Височанство благоизволи ударити темељ првој српској државној железници, што његово Височанство уз громовито «живео» целе публике и  и пуцњаву топова, својеручно учини, закопавши три пута будак у земљу. У истом тренутки захори се  бурно «ура» из редова радника, који беху намештени на пруги, приправни да на тај знак отпочну железничку радњу, коју иза свечанога тога тренутка живо и наставише.»

* по јулијанском календару

Форографија преузета са сајта www.znanje.org

 

„Дуго путовање“ једног рељефа

14.7.2020.

Оригинални пројекат путничке зграде железничке станице у Београду, који је израдио Вилхелм фон Флатих је предвиђао да тимпанон изнад портала буде украшен монументалним рељефом са представом два крилата лава који, са обе стране, придржавају грб Краљевине Србије. Тако је и било.

Када је, 1885. године, станична зграда предата на употребу, сви они који су улазили и излазили са железничке станице, пролазили су испод богато декорисаног тимпанона. Бројни историчари архитектуре сматрају да портал крунисан грбом симболише отварање Краљевине Србије према свету, тачније, према Европи.

Рељеф је одолевао разарањима и времену све до краја другог светског рата када је, у склопу радова на обнови тешко оштећене станичне зграде, уклоњен. Ускоро су се, на његовом месту, појавила нова идеолошка обележја – петокрака звезда. Временом и то обележје нестаје и тимпанон остаје без централног рељефа све до данашњих дана.

Фебруара 2020. године, рељеф је реконструисан и поново краси зграду старе београдске станице.

Разгледница из фонда Железничког музеја а фотографија из архиве Медија центра „Железнице Србије“ ад

 

Пре пола века : Први воз са електро локомотивом у престоници

30.5.2020.

У Београд је, 30. маја 1970. године, из Загреба стигао први воз који су вукле две електричне локомотиве. Воз са 300 путника свечано је испраћен из Загреба тачно у 9:00 часова, а још свечаније дочекан у Београду у 13:32 часа. На перонима београдске железничке станице се окупила маса света, као и представници руководства СР Србије и Града Београда.

Моторвођа прве је био Иво Петро, радник Секције за вучу Загреб, а возовођа Божо Пешо. Локомотива којом су управљали, припадала је серији ЈЖ 441, а произведена је у фабрици „Раде Кончар“ у Загребу. Другом локомотивом је управљао моторвођа Мато Вуколић.

У саставу воза налазила се и дизел локомотива серије ЈЖ646, за случај да се деси нешто непредвиђено.

У Скупштини града је приређен свечани пријем, а по завршеној свечаности  воз је, тачно у 17 часова, пошао натраг за Загреб.

Фотографија преузета из „Железничких новина“ од 3.јуна 1970. године

Информативни лист „Пруга“