Железнице Србије ад

Историја српских железница

 

19. век – Изградња железнице

 

Изградња првих пруга у нашој земљи започета је још половином прошлог века када су великим делом наших територија владале Аустроугарска монархија и Отоманска империја. Борба српског народа за слободу, после вишевековног ропства, крунисана је током XIX века стварањем две државе, Србије и Црне Горе. После Берлинског конгреса ове две независне државе започеле су свој живот унутар нових граница. Развој железничког саобраћаја на овим просторима доживео је експанзију крајем XIX и почетком XX века, одвијајући се на територији тадашњих држава: Србије, Црне Горе, Аустроугарске и Турске.

Година 1854. битна је за историју Југословенских железница. Наиме, 20. августа 1854. године пуштена је у саобраћај пруга Лисава–Оравица–Базијаш с коњском, а новембра 1856. године и с парном вучом. После Првог светског рата на нашој територији остао је део ове пруге у дужини од 27 км, од државне границе код Јама, преко Јасенова и Беле Цркве до државне границе између Врачевог Гаја и Базијаша. С временом су поједини делови пруге демонтирани и данас је у експлоатацији само део пруге између Јасенова и Беле Цркве. Све касније изграђене главне пруге у Војводини положене су у смеру ка Пешти.

У оквиру тадашње Отоманске империје, на нашој територији је 1874. године пуштена у саобраћај пруга од Скопља до Косовске Митровице.

На Берлинском конгресу 1878. године Србији је призната независност и добијена су још четири нова округа–Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички. На овом конгресу Аустроугарска је помогла Србији да добије нове територије, али је то условила склапањем посебне конвенције. Том конвенцијом Србији је наметнута обавеза да направи пругу од Београда до Врања и границе с Турском и Бугарском за три године. Такође, Србији је наметнута обавеза закључивања уговора о трговини и захтев да се обави регулација Ђердапа. Овакав уговор српска влада је одобрила Законом о проглашењу конвенције.

У Србији, исцрпљеној ратом против Турака, владала је економска криза. Држава није била у стању да одговори обавезама које су произилазиле из склопљене конвенције. Беч је стално ургирао, упозоравао и претио. Априла 1880. Србија је била приморана да потписе нову конвенцију која се искључиво односила на изградњу пруге. Рок за изградњу пруге био је опет три године, односно 15. јуни 1883. године. Крајем 1880. године влада је расписала лицитацију на коју се јавило једно француско друштво из Париза – „Генерална унија“.

Кнез Милан Обреновић је сребрним будаком 3.7.1881. године ударио темељ Српским државним железницама. Овај догађај збио се „крај моста на Мокролушкој речици до Топчидерског пута“ (то место је у близини данашњег моста „Газела“ у Београду). После само годину дана „Генерална унија“ је банкротирала, па је радове наставило новоформирано Друштво за изградњу и експлоатацију Српских државних железница. Због тога је први свечани воз на прузи Београд–Ниш закаснио читавих петнаест месеци и протутњао Моравском долином 23. 8. 1884. године. (4. септембра по Грегоријанском календару). Редовни саобраћај отпочео је 3. 9. 1884. године (15. септембра по Грегоријанском календару) и тај дан српске железнице обележавају сваке године као Дан железничара).

 

20. век – Године удруживања , модернизације и раздруживања

 

После Првог светског рата територије које су се налазиле под Аустро-Угарском монархијом ујединиле су се у Краљевину СХС(Срба, Хрвата и Словенаца и железничка мрежа постаје јединствена, каква остаје и после Другог светског рата. Мрежу пруга сачињавало је пет система различитих колосечних ширина и то: 0,600 м, 0,750 м, 0,760 м, 1 м и 1,435 м.

Програм модернизације Југословенских железница донет је 1964. године, и он је предвиђао масовно укидање узаних и нерентабилних пруга.

Прва електрифицирана пруга на мрежи ЈЖ– Београд–Шид–државна граница (Загреб) пуштена је у саобраћај 31. маја 1970. године.

Почетком деведесетих година 20. века и појаве ратних дејстава на тлу бивших република СФР Југославије, железничке управе република почињу да се раздружују , односно издвајају из Заједнице југословенских железница (ЗЈЖ). ЖГ Љубљана и ХЖП Загреб издвајају се из Заједнице ЈЖ 8. октобра 1991. године, ЖТП Сарајево 31. маја 1992. године, а Железнице Бивше Југословенске Републике Македоније се осамостаљују 1. јула 1993. године.

Током агресије НАТО снага на СР Југославију, знатан део пруге и постројења на мрежи српских железница је уништен или онеспособљен. Развој и модернизација започета почетком 90-тих нагло је успорена и прекинута у овом периоду. Трагови ових догађаја приказани су као ратна штета.

Током 2004. године из Заједнице југословенских железница (ЗЈЖ) иступиле су „Жељезнице Црне Горе“. Заједница је званично престала да постоји ступањем на снагу новог закона о железници Републике Србије који је донесен 2005 године. Због обавеза и дугова према осталим железничким организацијама и институцијама она је још функционисала до 2007. године, када је дефинитивно престала да постоји.

Акционарско друшво “Железнице Србије” (раније ЖТП “Београд” и Јавно предузеће “Железнице Србије“) функцонисало је као јединствено друшто све до 10. августа 2015.године када је, по одлуци Владе Србије (2. јула 2015) извршена статусна промена „Железница Србије“ ад о издвајању и оснивању нових акционарских друштава – „Инфраструктура железнице Србије“, „Србија воз“ и „Србија Карго“.

Информативни лист „Пруга“