У Железничком музеју отворена је изложба “Железничко школство кроз време“, коју су „Железнице Србије“ ад припремиле за овогодишњу манифестацију „Дани европске баштине“. На изложби су приказане фотографије, предмети и архивска грађа из фонда Железничког музеја, који говоре о историји школовања српских железничара.
Прва железничка школа у Србији – Књажевска српска железничка и трговачка школа – отворена је у Београду пре 140 година, 1881. године. Подаци, међутим, говоре да историја школовања српских железничара сеже још дубље у прошлост, у давну 1871. годину када су петорици ученика Техничког одељења Велике школе додељене стипендије за школовање у иностранству – за студије „за инжењерство за железнице“. Са слањем ученика у иностранство наставило се све до 1881. када је донета одлука да се за потребе школовања извршног особља на железници, чији се почетак градње ближио, оснује одговарајућа школа у Србији. Министар грађевине је, 1881. године, уз сагласност Владе и Генералне уније, дозволио двојици чешких инжењера из Железничког одељења Министарства грађевина да отворе „Књажевску српску железничку и трговачку школу“ у Београду. Ова школа дала је једну генерацију железничара. Најбољи полазници послати су у Аустроугарску и Белгију на усавршавање, а по повратку били су распоређени на најодговорнија места на српским железницама. У наредних четрдесет година рада такозвани „Белгијанци“ преносили су своје знање на млађе колеге. Све до Првог светског рата, школовање железничара у Србији се спроводило искључиво путем курсева.
За време Првог светског рата, 1916. године, отворена је „Француско-српска професионална железничка школа“ у граду Туру, у Француској, која је радила до 1919. године. Осим ове школе, у Зејтинлику код Солуна је, при Железничкој команди, основан занатски курс за железничка занимања. Крајем јануара 1917. године, на предлог Дирекције СДЖ, Врховна команда је, при Војно-железничкој инспекцији, основала Железничку школу са саобраћајним и машинскиом курсем.
По завршетку рата, у новоствореној држави се јавила потражња за стручним кадровима. Железничари су се разликовали по стручном звању и начину на који су га стицали. Одржавани су курсеви, посебно за она занимања за која висока стручност није била потребна. Године 1922, 1. октобра, почела је са радом „Државна саобраћајна железничка школа“ у Београду, на којој се до 1941. одшколовало деветнаест генерација железничара.
После Другог светског рата отварају се железничке образовне институције. Оснивају се железничке индустријске школе, а, 1947. године и Железнички техникум у Пули, који је школовао железничаре за читаву југословенску мрежу. По укидању Техникума, у Земуну се оснива Железничка саобраћајна школа, која под тим називом ради до 1962. године. Тада је пресељена на Палилулу, усклађена са новодонетом Резолуцијом о образовању стручних кадрова и преименована у Железнички школски центар. Железнички школски центар је већ пет година касније трансформисан у центар за стручно образовање железничких радника, а, 1974. године, у Железнички образовни центар. Од деведесетих, ова образовна институција носи назив Железничка техничка школа.
План да се отвори железничка школа за више образовање постојао још од 1922, али је она отворена тек 1957. године и право уписа имали су само запослени на Југословенским железницама. Ова школа је, 1963, из Земуна пресељена на Палилулу, а, након доношења Статута, 1967. године је реформисана у Вишу железничку школу. Усклађивањем са Болоњском декларацијом, 2007, трансформисала се у Високу железничку школу струковних студија. Данас је то Одсек Висока железничка школа у оквиру Академије техничко-уметничких струковних студија Београд.
Највиши степен у образовању железничара јесте Саобраћајни факултет. Његова историја почиње 1950. године оснивањем Високе саобраћајне школе у Београду, у тадашњој Федеративној Народној Републици Југославији. Школа је била смештена у згради данашњег Шумарског факултета, коју су железничари изградили својим прилозима и добровољним радом. У првој деценији постојања самосталност високог школства у области саобраћајног инжењерства пролази неколико трансформација: од самосталне Високе школе (1950), преко самосталног одсека најпре на Високој техничкој школи (1952), а затим на Машинском факултету Универзитета у Београду (1954), па све до коначног осамостаљивања јуна 1960. године, када Саобраћајни факултет постаје независна чланица Универзитета у Београду.
Данас, образовање железничара иде у корак са најновијим сазнањима у области технике и предствља залог за будуће јачање и даљи развој железничког сектора у Србији. Од наредне године планирано је увођење дуалног образовања, које подразумева учење кроз рад у компанијама железица Србије, чиме ће ђаци добити могућност да уче и буду спремни за управљање најсавременијим брзим возовима, као и да одржавају модернизоване пруге.
Изложба “Железничко школство кроз време“ биће отворена до 30. новембра. Радно време Железничког музеја (Немањина 6) је од 8 до 16 часова, а улаз је слободан, уз обавезно поштовање свих епидемиолошких мера.
