Идеје да се Јадранско море и Србија повежу сежу у давну 1855. годину када је Турска, на самом почетку градње својих пруга, планирала да повеже вазалну Влашку преко Београда са Котором. Одбор за побољшање трговине у Србији је већ 1856. године изнео предлог да се изгради „гвоздени пут“ који би, преко Босне, повезивао Скадар и Београд.

Жеља да се изгради железничка веза са јадранским лукама постоји и по изгградњи прве српске железнице, а за такав пројекат била је расположена и Румунија, па и Русија. Но, планирана траса Кладово – Неготин – Зајечар – Ниш – Косово делом је прелазила преко турске територије. Ова планирана и никада изграђена пруга названа је „Трансбалканска железница“. Као увод у градњу ове пруге сматра се Закон о грађењу и експлоатацији Тимочке железнице Ниш – Кладово из 1896. године. Са своје стране, Турска је планирала градњу железничке везе са Јадранским морем. Но, није Турска била реметилачки фактор за градњу пруге која би Србији омогућила везу са лукама на Јадрану, већ Аустроугарска која је инсистирала на својој железничкој вези са Солуном преко српске територије, као и на изградњи пруге преко Босне кроз Санџак, па даље ка Атини.

Србији су 1908. године призната права за градњу пруге до Јадранског мора, те она тражи дозволу од Порте да преко турске територије гради железницу. Турска је одуговлачила са одговором, а Аустроугарска, не желећи да се одрекне пута за Солун односно за директну везу са Средоземним морем, својом железничком политиком дубоко је зашла у територије балканских земаља. Са своје стране, Србија одбија да веже своју железницу са босанским код Ужица, док Црна Гора одбија аустроугарски предлог за градњу пруге у приморју коју не би никако контролисала нити имала било какву зараду од ње.

Но, после 1912. године  ситуација се битно променила будући да је Санџак постао српски и црногорски. Веза са Јадраном постала је актуелнија, али крајња станица ове пруге сад се искристалисала – лука на црногорском приморју.

После 1918. године Србија је имала везу са више јадранских лука, па је градња најкраће везе кроз Санџак и Црну Гору одложена. Већ 1922. године закључен је Блеров зајам од сто милиона долара у злату на рачун српске пруге до Јадрана, за чију изградњу је било намењено седамдесет милиона. Као полазна тачка ове пруге узет је Београд, а предвиђена је траса преко Лапова, Крагујевца, Краљева, Рашке, Косовске Митровице, Пећи, Колашина  до Котора. Но, ова пруга никада није изграђена.

Године 1930. поново се разматра питање трасе Јадранске пруге и израђене две варијанте, али и поред израђених ситуационих планова, градња није започета.

Највећи проблем за градњу ове пруге био је брдовит терен у Црној Гори. Уочи Другог светског рата, 1939. године, настало је још једно решење: Београд – Ваљево – Пожега – Колашин – Бока Которска. Ово решење постало је основа за дефинитивну трасу усвојену 1950. године.

Дирекција за изградњу пруге Београд – Бар основана је 1951. године, а већ наредне године започети су радови дуж читаве трасе, но, услед економске кризе, убрзо су обустављени. Деоница Бар – Титоград (Подгорица) са тунелом Созине испод Сутормана и насипом преко северозападног дела Скадарског језера у дужини од 59 km саобраћају је предата 29. новембра 1959. године. Деоница Ресник – Ваљево је грађена од 1958. до новембра 1968. године, а деоница Ваљево – Ужице завршена је у јуну 1972. године. Преостало је да се изгради деоница која је прелазила преко најтежег терена – пруга Ужице – Титоград. На овом делу пруге, тачније на деоници од Бијелог Поља до Ужица, пруга се пење на 1.028 m висине, а ту се налази и 78 мостова и пропуста у укупној дужини од 5.910 m, дакле 33% укупног броја таквих објеката на читавој прузи. Ту је и најдужи мост на читавој прузи, највиши у Европи, 200 m изнад воде – мост Мала Ријека, чија градња се сматра једним од најзначајнијих грађевинских подвига. Неопходно је напоменути да на овој деоници не постоји ниједан километар пруге у хоризонтали, да је прокопано 103 тунела у укупној дужини од 43 km и 172 кривине укупне дужине 57,9 km.

Најзад је дошао и тај велики дан – 28. маја 1976. године свечано је отворена пруга Београд – Бар. Први путник био је Јосип Броз Тито, који је у чувеном Плавом возу путовао овом дуго чеканом пругом. Дуж пруге организоване су свечаности, а централна прослава одржана је на Тргу братства и јединства у тадашњем Титограду.

Свечано отварање ове 462 km дуге пруге осим домаћих, испратили су и светски медији. Пруга је имала општи југословенски значај, а била је од највеће важности за привредни развој Србије и Црне Горе. И данас ова пруга сведочи о подвигу југословенских грађевинара и представља својеврстан споменик остварењу сна дужем од једног века.