Пре осамдесет година, у недељу, 6. априла 1941. године, из правца Румуније, почели су да долећу немачки бомбардери, који су, у таласима, бомбардовали Београд. На београдској железничкој станици било је само дежурно особље, према неким подацима око 300 људи. У седам ујутро је, према реду вожње, полазио путнички воз за Ваљево, па је у вестибилу и на перонима било доста путника. После првих експлозија које су се зачуле нешто после шест часова изјутра, настала је паника. Путници и део особља су побегли у бункере у близини Поште, у Савској улици. Током бомбардовања у јутарњим часовима железничка станица није претрпела велика оштећења, било је мањих разарања у кругу станице, а од ваздушног удара насталог поготком вишеспратнице у улици Милована Миловановића срушен је стаклени кров над вестибилом.

У поподневном нападу, око 15 часова, лево крило зграде погођено је запаљивим бомбама, што је узроковало пожар. Тог дана, 6. априла 1941. године, изгорела је зграда Железничке станице Београд. Нема података о жртвама, али је несумњиво да је тако жесток напад могао проћи без њих. Бомбардовање је настављено и другог дана, али је станица била напуштена. У ноћи између 11. и 12. априла југословенска војска је порушила мостове на Сави, док је железнички мост преко Дунава био само делимично оштећен. О овим трагичним догађајима је, према својим сећањима, писао Анатол Груђински.