Железнице Србије ад

136 година прве српске пруге

 

 

На данашњи дан, давне 1884. године, Србија је остварила вишедеценијски сан. Tога дана је јавном саобраћају предата прва српска пруга Београд – Ниш.

Да би се разумео настанак и значај железнице у Србији, неопходно је познавати историјске прилике које су директно утицале на то да Србија добије железницу. Железница, тачније „гвоздени пут“ је први пут, на српском језику поменута тридесетих година XIX века у „Српском народном листу“, који је излазио у Бечу.  Прва мерења и планови за градњу пруге кроз Србију  обављена су средином  XIX века, али прве озбиљне назнаке да ће Србија изградити железницу појавиле су се 1878. године.

На Берлинском конгресу Србија се обавезала да ће изградити пругу, док се Аустроугарска, са своје стране, обавезала да ће своју железничку мрежу повезати са новоизграђеном српском пругом.  Конвенција између Србије и Аустроугарске о међусобној обавези за изградњу пруге склопљена је 9. априла 1880. године. Рок за изградњу и повезивање две железничке мреже био je 15. јун 1880. године, а као веза одређен је мост на Сави. Конвенцијом је утврђена и ширина колосека, врста вучних и вучених средстава, најмања брзина, најмањи број возова, одредбе о мосту, станици, царини.

Фебруара 1881. године Србија склапа Конвенцију са друштвом Генерална унија из Париза за градњу пруге Београд – Ниш и, касније до Врања. Већ 21. јуна, по јулијанском календару, свечано је отпочело грађење прве српске железнице и то крај моста на Мокролушкој речици, тик уз Топчидерски пут, у близини данашњег „Мостара“. У сред мочваре окупили су се кнез Србије, кнегиња, чланови Владе. Кнез Милан је, сребрним будаком, три пута закопао земљу, чиме су свечано отпочели радови. Томе је претходило богослужење  митрополита Михајла.

Пруга се озбиљно гради до почетка 1882. године, када Генерална унија пада под стечај. Градња стаје, а Министарство финансија, преко својих заступника у Паризу, покушава да спасе шта се спасити може, будући да су сва средства затечена код Уније, могла пасти у руке поверилаца. Пронађено је ново друштво, „Народни контоар за есконт“, које је преузело обавезе Генарлне уније, па се, 29. марта по старом календару, у Београду, потписује нови уговор између Министарства финансија Краљевине Србије и пуномоћника „Народног контоара за есконт“ о преносу Конвенције из 1881. године. Радови на изградњи пруге се настављају.

Паралелно са изградњом пруге, водила се брига и о кадровима. Наменски су се школовали будући железничари и то, на почетку, у железничкој школи коју су, по специјалној дозволи Владе, 1881. године основали Фрањо Вижек и Вилхелм Томић. Касније, најбољи полазници те школе одлазе на усавршавање у Белгију и Италију.

Први воз који је са новоизграђене београдске станице кренуо био је дворски воз којим је, 20. августа 1884. године по старом календару, краљ Милан са породицом отпутовао у Беч. Тиме је пуштена у саобраћај пруга Београд – мост на Сави – Земун – Будимпешта.

Само три дана касније, 23. августа по јулијанском календару (3. септембар по грегоријанском календару), свечано је отворена пруга Београд – Ниш. У 8:30 и 8:34, после свечаног богослужења који је вршио митрополит Теодосије,  пут Ниша кренула су два свечано опремљена воза, сваки састављен од по девет кола. У првом су били чланови француске управе и страни гости, а у другом, чланови српске владе.

Први редован путнички воз је, од Београда до Ниша, отпремљен 3. септембра по јулијанском календару, тј. 15. септембра 1884. године по грегоријанском календару. Теретни саобраћај на новоизграђеној прузи успостављен је четрнаест дана касније.

У спомен на почетак редовног железничког путничког саобраћаја у Србији, 15. септембар се слави као Дан железничара.

Информативни лист „Пруга“