19. vek – Izgradnja železnice

Izgradnja prvih pruga u našoj zemlji započeta je još polovinom prošlog veka kada su velikim delom naših teritorija vladale Austrougarska monarhija i Otomanska imperija. Borba srpskog naroda za slobodu, posle viševekovnog ropstva, krunisana je tokom XIX veka stvaranjem dve države, Srbije i Crne Gore. Posle Berlinskog kongresa ove dve nezavisne države započele su svoj život unutar novih granica. Razvoj železničkog saobraćaja na ovim prostorima doživeo je ekspanziju krajem XIX i početkom XX veka, odvijajući se na teritoriji tadašnjih država: Srbije, Crne Gore, Austrougarske i Turske.

Godina 1854. bitna je za istoriju Jugoslovenskih železnica. Naime, 20. avgusta 1854. godine puštena je u saobraćaj pruga Lisava–Oravica–Bazijaš s konjskom, a novembra 1856. godine i s parnom vučom. Posle Prvog svetskog rata na našoj teritoriji ostao je deo ove pruge u dužini od 27 km, od državne granice kod Jama, preko Jasenova i Bele Crkve do državne granice između Vračevog Gaja i Bazijaša. S vremenom su pojedini delovi pruge demontirani i danas je u eksploataciji samo deo pruge između Jasenova i Bele Crkve. Sve kasnije izgrađene glavne pruge u Vojvodini položene su u smeru ka Pešti.

U okviru tadašnje Otomanske imperije, na našoj teritoriji je 1874. godine puštena u saobraćaj pruga od Skoplja do Kosovske Mitrovice.

Na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbiji je priznata nezavisnost i dobijena su još četiri nova okruga–Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički. Na ovom kongresu Austrougarska je pomogla Srbiji da dobije nove teritorije, ali je to uslovila sklapanjem posebne konvencije. Tom konvencijom Srbiji je nametnuta obaveza da napravi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom za tri godine. Takođe, Srbiji je nametnuta obaveza zaključivanja ugovora o trgovini i zahtev da se obavi regulacija Đerdapa. Ovakav ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije.

U Srbiji, iscrpljenoj ratom protiv Turaka, vladala je ekonomska kriza. Država nije bila u stanju da odgovori obavezama koje su proizilazile iz sklopljene konvencije. Beč je stalno urgirao, upozoravao i pretio. Aprila 1880. Srbija je bila primorana da potpise novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge. Rok za izgradnju pruge bio je opet tri godine, odnosno 15. juni 1883. godine. Krajem 1880. godine vlada je raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“.

Knez Milan Obrenović je srebrnim budakom 3.7.1881. godine udario temelj Srpskim državnim železnicama. Ovaj događaj zbio se „kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta“ (to mesto je u blizini današnjeg mosta „Gazela“ u Beogradu). Posle samo godinu dana „Generalna unija“ je bankrotirala, pa je radove nastavilo novoformirano Društvo za izgradnju i eksploataciju Srpskih državnih železnica. Zbog toga je prvi svečani voz na pruzi Beograd–Niš zakasnio čitavih petnaest meseci i protutnjao Moravskom dolinom 23. 8. 1884. godine. (4. septembra po Gregorijanskom kalendaru). Redovni saobraćaj otpočeo je 3. 9. 1884. godine (15. septembra po Gregorijanskom kalendaru) i taj dan srpske železnice obeležavaju svake godine kao Dan železničara).

20. vek – Godine udruživanja , modernizacije i razdruživanja

Posle Prvog svetskog rata teritorije koje su se nalazile pod Austro-Ugarskom monarhijom ujedinile su se u Kraljevinu SHS(Srba, Hrvata i Slovenaca i železnička mreža postaje jedinstvena, kakva ostaje i posle Drugog svetskog rata. Mrežu pruga sačinjavalo je pet sistema različitih kolosečnih širina i to: 0,600 m, 0,750 m, 0,760 m, 1 m i 1,435 m.

Program modernizacije Jugoslovenskih železnica donet je 1964. godine, i on je predviđao masovno ukidanje uzanih i nerentabilnih pruga.

Prva elektrificirana pruga na mreži JŽ– Beograd–Šid–državna granica (Zagreb) puštena je u saobraćaj 31. maja 1970. godine.

Početkom devedesetih godina 20. veka i pojave ratnih dejstava na tlu bivših republika SFR Jugoslavije, železničke uprave republika počinju da se razdružuju , odnosno izdvajaju iz Zajednice jugoslovenskih železnica (ZJŽ). ŽG Ljubljana i HŽP Zagreb izdvajaju se iz Zajednice JŽ 8. oktobra 1991. godine, ŽTP Sarajevo 31. maja 1992. godine, a Železnice Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije se osamostaljuju 1. jula 1993. godine.

Tokom agresije NATO snaga na SR Jugoslaviju, znatan deo pruge i postrojenja na mreži srpskih železnica je uništen ili onesposobljen. Razvoj i modernizacija započeta početkom 90-tih naglo je usporena i prekinuta u ovom periodu. Tragovi ovih događaja prikazani su kao ratna šteta.

Tokom 2004. godine iz Zajednice jugoslovenskih železnica (ZJŽ) istupile su „Željeznice Crne Gore“. Zajednica je zvanično prestala da postoji stupanjem na snagu novog zakona o železnici Republike Srbije koji je donesen 2005 godine. Zbog obaveza i dugova prema ostalim železničkim organizacijama i institucijama ona je još funkcionisala do 2007. godine, kada je definitivno prestala da postoji.

Akcionarsko drušvo “Železnice Srbije” (ranije ŽTP “Beograd” i Javno preduzeće “Železnice Srbije“) funkconisalo je kao jedinstveno društo sve do 10. avgusta 2015.godine kada je, po odluci Vlade Srbije (2. jula 2015) izvršena statusna promena „Železnica Srbije“ ad o izdvajanju i osnivanju novih akcionarskih društava – „Infrastruktura železnice Srbije“, „Srbija voz“ i „Srbija Kargo“.