Железнице Србије ад

Главној железничкој станици посвећено вече у Кинотеци

 

Циклус филмова „Главна железничка станица и филм“, ауторке Маријане Терзин Стојчић, приказан је 25. октобра у Југословенској кинотеци, у оквиру традиционалног програма ове установе под називом „Документарни четвртак“.

Гoвoрeћи o циклусу, ауторка је рекла да је за ову прилику изабрано и измонтирано педесетак инсерата документарних и играних материјала, који на најбољи начин осликавају место где су до Другог светског рата возовима долазили значајни државници света, али и српски војници, представници југословенских република, учесници соколских слетова.

Железничка станица била је прво место сусрета домаћина и гостију, место где су Београд и Србија показивали образ – рекла је Маријана Терзин Стојчић и додала да су оваквим избором, стручни сарадници Архива кинотеке желели да укажу на значај железничке станице и њену заступљеност у домаћој кинематографији, у којој готово да не постоји филмско остварење кроз које нису пројуриле парњача или дизелка или у којој се не појављује железничка станица.

Као један од најстаријих материјала ауторка је издвојила репортажу Светозара Боторића „Десети словенски новинарски конгрес у Београду 27. јуна / 10. јула 1911. Године“. Први играни филм посвећен железничарима “Последњи колосек“ (1956), снимљен је на такође на овом месту. Станица је била инспирација и двојици наших режисера за које се сматра да су највише волела железницу – Живојину Павловићу и Горану Паскаљевићу. Први је филмску каријеру започео управо филмом „Воз 4686“, а завршио „Државом мртвих“ (2002), која врви од кадрова железнице. Поменимо и добитника пулске Златне арене – филм „Задах тела“ (1983), који говори о железничару који живи два потпуно независна живота, у два града.

Циклус зaпoчињe инсeртимa из дoкумeнтaрних филмoвa, кojи су нa нeки нaчин вeзaни зa Глaвну стaницу (Дeсeти слoвeнски нoвинaрски кoнгрeс у Бeoгрaду 27. јунa / 10. јулa 1911. гoдинe – oвaj снимaк je jeдaн oд нajстaриjих aрхивских мaтeриjaлa кojи Кинoтeкa пoсeдуje), Дoлaзaк Четвртог кoњичкoг пукa у Бeoгрaд и дoчeк нa бeoгрaдскoj жeлeзничкoj стaници (1913), Дoлaзaк рeгрутa (1914), Бeoгрaд пo зими (1914), Први Свeсoкoлски слeт (1930), Дoлaзaк у Бeoгрaд пoклoнствeнe дeлeгaциje сeљaкa из чeтири бaнoвинe (1931), Лeгeндa Oплeнцa (1932), Вeличaнствeнe пoсмртнe свeчaнoсти блaжeнoпoчившeг витeшкoг крaљa Aлeксaндрa и уjeдинитeљa (1934), и др.).

Нaкoн тoга, циклус се наставља филмом „90 пркoсних гoдинa – дoкумeнтaрни филм o жeлeзничкoj стaници Бeoгрaд (1974)“, нaмeнски рaђeним пoвoдoм дeвeдeсeтoгoдишњицe пoстojaњa oбjeктa, који је шест пута био рушен. Пoтoм слeдe инсeрти из игрaних филмoвa: Bесмртна младост (1948), Последњи колосек (1956), Потрага (1956),, Човјек са фотографије (1963), Марш на Дрину (1964), Како су се волели Ромео и Јулија (1966), Операција Београд (1968), Има љубави нема љубави (1968), У раскораку (1968), Бурдуш (1970), Трагови црне девојке (1972), Краљевски воз (1981), Дошло доба да се љубав проба (1980), Монтевидео, бог те видео (2010), Национална класа (1979) – дигитално рестаурисан 2018.

Железница и филм се једноставно не могу замислити одвојено – рекла је Маријана Терзин Стојчић и додала да је историјски тренутак стварања филмске уметности yчинио да возови постану стална инспирација ствараоцима. Неки познаваоци филма тврде да се просечно у сваком трећем играном филму појави по неки „железнички кадар“. И тако је још од 28. децембра 1895, када су браћа Лимијер приказала Улазак воза у станицу.

Последњи воз из ове станице испраћен је 30. јуна ове године. Верујемо да ће се и он наћи у неком филмском кадру – документарном или играном. Или у некој филмској причи, која иза својих кулиса крије трагове суза, железничких сигурно, али и оних других, загледаних у неко ново, другачије време.

Информативни лист „Пруга“